Softening Hearts Reminders

Пред вама је текст који говори о неопходности ослањања на Узвишеног Бога. Ослањање на Бога је искрено поуздање срца у Узвишеног Бога, у настојању да се и на овом и на оном свету постигне оно што је корисно а одагна оно што је штетно, са претходним подузимањем узрока. Узвишени Бог каже: Ономе који се у Бога узда, Он му је довољан. (Кур’ан, поглавље Талак, 3)

Пред вама је текст који говори о битности постојања страха од Узвишеног Бога. Страх од Бога и Његове казне је оно што телу и његовим органима не допушта да се упуштају у грехе и што их држи у покорности. Помањкање страха води човека у немарност и грехе.

Пред вама је текст који говори о знацима здравог срца. Први знак да је срце здраво и да воли Узвишеног Господара је да Га се често сећа и да Га често слави... Божији Посланик, нека је над њим спас и мир, знао толико дуго клањати и молити се да би му ноге отекле од стајања у молитви. Онима који су га на то упозоравали, само је одговарао: "Па зар нећу бити захвалан роб?!"

Губитак наде у вечан живот је спознаја да се приближила смрт и - да је живот на измаку. То је за срце једна од најкориснијих спознаја, јер му она улива додатни мотив да искористи јединствену прилику живота који, попут облака, брзо прође. Она човека опомиње да почне са паковањем књиге својих дела, да се припрема за пут и за онај, вечни свет, да од овога света узме само оно што му је најпотребније и да једва чека сусрет са својим Господаром. Узвишени Бог каже: "И од онога чиме вас Ми опскрбљујемо удељујте пре него неком од вас смрт дође, па да онда каже: "Господару мој, да ме још само кратко време задржиш, па да милостињу удељујем и да добар будем!" Бог сигурно неће оставити у животу никог коме смртни час његов дође; а Бог добро зна оно што ви радите." (Кур’ан, поглавље Лицемери, 10-11)

Пред вама је текст који нас подсећа на смрт. Сваком човеку је смрт засигурно линија растанка од овог света, земља постеља, црв пријатељ, гроб станиште, утроба земље пребивалиште, Судњи дан састанак, а Рај или Пакао коначно одредиште, и нема ничег пречег од тога него да размишљамо и да се за то путовање припремимо… Узвишени Бог је казао: "Реци: "Смрт од које бежите заиста ће вас стићи. Затим ћете Ономе који познаје и видљиви и невидљиви свет враћени бити и Он ће вас о оном што сте радили обавестити." (Кур’ан, поглавље Петак, 8)

Човекова душа је та која срце омета да стигне до свога Господара. Човек се не може приближити ни стићи до Узвишеног, без претходног обуздавања своје душе, њеног савладавања и присиљавања да ради добра дела, супротно њеним прохтевима. У том погледу, постоје две врсте људи: једна, чија је душа њима загосподарила и присилила их да њеним прохтевима буду покорни и послушни, па су пропали, и друга која је својом душом загосподарила и присилила је да буде покорна и послушна њиховим наредбама. У томе смислу неко је од оних који истински познају Бога рекао: "Путовање оних који траже истину завршава се са победом над својом душом. Онај ко успе савладати своју душу, успео је и победио, а онај ко допусти да га савлада његова душа, изгубио је и пропао."

Пред вама је текст који говори о важности задовољства Богом и Његовом одредбом. Веровесник, нека је мир над њим, је рекао: "Сласт веровања осетио је онај ко је задовољан да му Бог буде једини Господар, Ислам вера и Мухамед посланик."

Пред вама је текст који говори о важности захвалности. Стављајући захвалност и веровање у исту раван, Узвишени Бог даје до знања да Своје робове неће казнити, ако Му буду захваљивали и ако у Њега буду веровали. То се разуме из речи Узвишеног: Зашто би вас Бог кажњавао, ако будете захваљивали и веровали! (Кур’ан, Ен-Ниса’, 147), Тј. ако испуните два циља због којих сте створени; ако будете захваљивали и веровали, Ја вас нећу казнити.

Пред вама је текст који говори о битности покајања и условима који се морају испунити да би покајање било исправно. Покајање од греха је почетак пута побожних и први корак оних који истину траже. Узвишени Бог каже: И сви се Богу покајте, о верници, да бисте постигли оно што желите! (Кур’ан, поглавље Светлост, 31)

Пред вама је текст који говори о важности стрпљивости у искушењима и награди која чека стрпљиве. Узвишени Бог је казао: Између њих смо Ми вође одређивали и они су, одазивајући се заповеди Нашој, на прави пут упућивали, јер су стрпљиви били и у доказе Наше су чврсто веровали. (Кур’ан, Падање ничице, 24) Узвишени Бог затим стрпљивима даје до знања да је стрпљивост боља од узвраћања на неправду: ...а ако отрпите, то је, заиста, боље за стрпљиве. (Кур’ан, Пчеле, 126)

Пред вама је текст који говори о знацима болести срца. У највеће знаке болести срца спада: да човек не може да спозна Бога, да Га воли, да тежи сусрету са Њим, да Му се обрати са покајањем и да му то буде прече од свих његових материјалних прохтева. Такав човек не неиспуњава смисао свог постојања, него своје прохтеве и материјална уживања ставља изнад покорности и љубави према Богу, узвишеном и милостивом Створитељу. Узвишени каже: Кажи ти Мени, хоћеш ли ти бити чувар ономе који је страст своју за бога свога узео? (Кур’ан, Ел-Фуркан, 43)

Пред вама је текст који говори о узроцима болести срца и његовим штетним отровима. Све врсте греха и непокорности Богу отров су за срце и узрок за његову болест и пропаст. Грешење и непокорност изазивају болест срца и његову жудњу мимо Божијег задовољства и штетни су по срце као отров по тело. Учењак Ибн ел-Мубарек је рекао: "Увидео сам да греси умртвљују срце и да му оданост њима доноси понижење а напуштање греха оживљење је срца па ти је боље да их се прођеш".

Аутор је споменуо да постоје три врсте срца: здраво срце, мртво срце и болесно срце. Божији Посланик, нека су благослов и мир на њега, је рекао: „У телу има један орган, који када је добар, буде добро цело тело, а када је покварен, буде покварено цело тело, тај орган је срце.”

Пред вама је текст који говори о опасности коју хваљење носи. Хваљење је мана из које вребају две опасности: једна по онога ко хвали, и друга по онога ко се хвали. Опасност по онога ко хвали лежи у томе што нема начина да провери да је истина то што говори, нпр. када за некога каже да је побожан и скроман. У хваљењу се понекад може претерати, па да оно пређе у лаж, или похвалити неко ко треба да се покуди.

Пред вама је текст који говори о важности одрицања и скромности и њеним степенима. Одрицање је обуздавање жеље према нечему и усмеравање према ономе што је боље од тога. У оној мери у којој је човек свестан разлике између овог и оног света, јача његова жеља да овај свет жртвује, у замену за онај свет. Рекао је Узвишени Бог: "Они се радују животу на овом свету, а живот на овом свету према оном само је пролазно уживање". (Кур’ан, Гром, 26)

Пред вама је текст који говори о ђавољевим прилазима срцу. Најбољи пример за срце је тврђава, у коју ђаво хоће да провали, да је освоји и њоме загосподари. Ђавољеви прилази и капије нису ништа друго до човекове особине. У велике капије кроз које ђаволи пролазе спадају љутња и страст...

Пред вама је текст који говори о важности самообрачуна и испитивања душе. Када душа која наводи на зло завлада срцем верника, једини лек против ње је испитивање њене савести и деловање супротно од онога што она хоће. Рекао је узвишени Бог: "...сигурно ћемо питати оне којима смо посланике слали, а питаћемо, заиста, и посланике, и изложићемо им, поуздано, све што о њима знамо, јер Ми нисмо одсутни били. (Кур’ан, поглавље Бедеми, 6-7)

Пред вама је текст који говори о опасности охолости, у чему се она највише испољава, као и о начинима њеног лечења. Божији Посланик, мир над њим, је рекао: "У Рај неће ући нико ко у своме срцу има макар колико је трун охолости."

Пред вама је текст који говори о опасности болести самољубљивости као и начинима њеног лечења. Божији Посланик, мир над њим, је рекао: "Три су ствари спасоносне, а три погубне. Спасоносне су: богобојазност и у тајности и у јавности, говорити истину и у задовољству и у љутњи и умереност и у богатству и у сиромаштву, а погубне су: повођење за страстима, повођење за шкртошћу и човеково дивљење самом себи. Ово последње је најпогубније.’"

Пред вама је текст који говори о битности одржавања живота срца, начинима на који се одржава и његовој корисној храни. Пет најосновнијих потреба човековог срца, без којих оно нема живота, су: непрекидно сећање на Узвишеног Бога, учење Кур’ана, тражење опроста, обраћање Богу молбом, доношење благослова на Веровесника, мир над њим, и ноћна молитва.