Обавезност давања зеката је од најуочљивијих одлика Ислама и механизама који воде бригу о стању муслимана, због мноштва користи које из тога прозилазе као и крајње потребе сиромашних муслимана за зекатом. Од користи давања зеката је учвршћивање међубратске љубави између имућних и сиромашних, зато што се у душама рађа љубав према ономе ко јој учини добро. Од многобројних користи зеката је и чишћење и оплемењивање душе, и удаљавање од тврдичлука и шкртости, као што племенити Кур’ан и указује на ово значење у говору Узвишеног Бога: „Узми од добара њихових зекат, да их њиме очистиш и благословљеним их учиниш...“ (Кур’ан, Ет-Тевба, 103)

Међу најупечатљивијим историјским догађајима који су се десили Арапима на Арапском полуострву сматра се одбрана Часног Храма у Мекки од Ебрехине војске на чијем је челу ишао слон. Како је овај догађај доказ истинитости Мухаммеда, мир над њим, прочитајте у овом чланку...

Као доказ истинитости Мухаммедовог посланства убраја се и његова спремност на клетву и призивање Божије казне у доказивању истинитости своје мисије супарницима. Оваквом доказивању увек би приступао хладнокрвно и без икаквог страха да би се клетва и проклетство могли на њему обистинити. Узвишени Бог је рекао: „А онима који се са тобом буду о њему расправљали, пошто си већ праву истину сазнао, ти реци: ’Дођите, позваћемо синове наше и синове ваше, и жене наше и жене ваше, а доћи ћемо и ми, па ћемо се усрдно помолити и Божије проклетство на оне који неистину говоре призвати!’“ (Кур’ан, поглавље Имранова породица, 61)

У доказе о истинитости Мухаммедовог, нека су Божији благослов и мир над њим, посланства убраја се и његово обавештавање о ономе што је тада још увек било непознато, свеједно да ли се радило о ономе што тек треба да се деси у будућности, ономе што се десило у прошлости или о садашњости.

Сваки доказ којим Јевреји и хришћани аргументују истинитост посланства Мојсија, мир над њим, присутан је и код посланика Мухаммеда, мир над њим. С тога докази на основу којих су Јевреји и хришћани поверовали у Мојсија, мир над њим, као Божијег посланика, обавезују их исто тако да поверују и у последњег Божијег посланика, Мухаммеда, нека су Божији благослов и мир над њим.

Пре ислама, Арапи су били подељени на сукобљена племена која су искључиво тежила да истакну себе и да се уздигну над осталим племенима. Сукобљавали би се и због најмање безазлене ствари. Примера ради, међуплеменски ратови трајали су десетинама година само због једне обичне камиле. Таквим људима пљачка и убиство су били највећи извори опскрбе и најбољи поводи за хвалисавост због учињеног насиља. У таквом стању, готово немогуће је било ујединити и међусобно повезати таква племена. Због тога се способност једног човека да уједини све Арапе и измири зараћена племена, па његова способност да их наведе да одбаце међусобну мржњу и освету, уистину, сматра натприродним делом – муџизом.

Не постоји ниједан закон који прописује и уређује законске одредбе попут закона који је објављен Мухаммеду, нека су Божији благослов и мир над њим. Његов верозакон је прописан како би задовољио све човекове потребе у свим сегментима његовог живота. Он уређује и организује живот почевши од дана човековог рођења па све до његове смрти и непрестано га прати, штити, одгаја, усмерава, указује и упућује. Зато се он сматра аргументом његове, нека су Божији благослов и мир над њим, истинитости.

Једним од највећих доказа о истинитости Мухаммеда, нека су Божији благослов и мир над њим, сматра се то што читав свој живот, све до смрти, није знао ни да чита ни да пише. О томе сведоче историјске чињенице, његови супарници и његови следбеници. Никада није читао неку књигу, нити је икада студирао неку науку, па и поред тога извео је бројне учењаке и предводнике - подучио је целокупни свет. Како је другачије могао да поседује знање осим ако оно није било објава која му је силазила са неба...

Заштита Мухаммеда, мир над њим, од свих сплетки које су му коване је доказ о истинитости његовог, мир над њим, посланства. Узвишени Бог (Аллах) каже: „А Бог ће те од људи штитити!“ (Кур’ан, Трпеза, 67)

У аргументе о истинитости Веровесника, нека су Божији благослов и мир над њим, убраја се и његово одрицање од остваривања личних користи које су му наилазиле у току мисионарске мисије. Узвишени Бог истакао је овај аргумент у речима: „Реци: ’Не тражим ја од вас за ово никакву награду и ја нисам извештачен.’“ (Кур’ан, Сад, 86) Овакав однос дијаметрално је супротан односу предводника заблуделих школа, лажних друштвених праваца и идеологија, са обзиром да они пре свега настоје да остваре личне користи и приватне интересе као што су углед, имовина, жене, мноштво следбеника, бољи положај, респект и поштовање и сл. За разлику од њих, такав однос не може да се примени и на посланика Мухаммеда! Он је био највећи аскета међу свим људима у овосветском животу.

Детаљно да опише оно што се сматра непознатим (ар. ел-гајб) може само особа која је то видела или чула. Због тога кажемо да је импозантан Веровесников, нека су Божији благослов и мир над њим, опис његовог Господара, мелека (анђела), Џеннета (Раја), Џехеннема (Пакла)... Сасвим је сигурно да то није могао да учини било који други човек! Веровесников опис Узвишеног Бога не садржи никакву мањкавост. Он обилује сваким нужним савршенством који припада Узвишеном Богу. Тако Га описује апсолутном моћи, неисцрпном мудрошћу, бескрајном милошћу, савршеним животом, али и другим именима и особинама. Назвао Га је најлепшим именима, а описао Га је најлепшим особинама.

У аргументе који потврђују истинитост Веровесниковог, нека су Божији благослов и мир над њим, спада и то што је Узвишени Бог признао његову мисију. Да је Мухаммед другачије говорио у име свога Господара, Узвишени је известио да би га одмах уништио: „А да је он о Нама којекакве речи износио, Ми бисмо га за десну руку ухватили, а онда му жилу куцавицу пресекли, и нико га између вас не би могао од тога одбранити.“ (Кур’ан, Час неизбежни, 44-47)

Слање посланика је разумска обавеза. Људска природа и разум наводе нас да прихватимо постојање Творца, који заслужује да буде обожаван. Међутим, опис и каквоћа обожавања Бога не могу да се спознају никако другачије осим посредством Узвишеног Бога, јер управо је Бог онај који има највеће право да опише начин обожавања са којим је задовољан, да нас обавести о ономе шта нам је дозвољено и шта забрањено, и шта је за нас корисно а шта штетно.

Узвишени Аллах је створио шејтана (сотону) који је касније постао основа изопачености и покварености и од кога почињу сва зла овог света, као што су погрешна веровања, заблудела уверења, слеђење страсти, повођење за сумњама и томе слично. Сотона је главни узрочник људске заблуде и несреће и он људе наводи да чине дела која изазивају Аллахову срџбу. Међутим, сотона својим постојањем проузрокује и многе позитивне последице и у његовом постојању се крију многе мудрости.

Пред вама је текст који говори о опасности претеривања у јелу. Међу највеће човекове пороке спада нагон прождрљивости. Стомак је, заправо, извор нагона и жариште свих врста болести и порока. Из њега долазе полни нагони, нагони за јелом, затим неодољива жеља за утицајем и богатством, који опет воде у изобиље и претеривање у јелу...

Пред вама је текст који говори о знацима здравог срца. Први знак да је срце здраво и да воли Узвишеног Господара је да Га се често сећа и да Га често слави... Божији Посланик, нека је над њим спас и мир, знао толико дуго клањати и молити се да би му ноге отекле од стајања у молитви. Онима који су га на то упозоравали, само је одговарао: "Па зар нећу бити захвалан роб?!"

Пред вама је текст који говори о загробном животу. Човек након смрти ужива или пати, како духовно, тако и телесно... У овом одломку Узвишени Бог је јасно споменуо патњу и у загробном животу и на будућем свету, тако да у то нема никакве сумње. "Зато их пусти док се не суоче са Даном у коме ће помрети, Даном када им лукавства њихова нимало неће користити и када им нико неће помоћи. А за све насилнике и друга ће казна пре оне бити али већина њих не зна". (Кур’ан, поглавље Гора, 45-47)

Пред вама је текст који говори о догађајима и страхотама Судњег дана. Страшније од смрти и загробне патње је ишчекивање тренутка када ће се проживети из гробова, затим изаћи пред Свемогућег Господара ради полагања рачуна за учињена дела на овом свету која ће бити стављена на вагу и извагана, и на крају чекање прозива да се саопшти коначна пресуда и види да ли ће човек бити од оних срећних или несрећних... Нека је, зато, тешко немарнима! Узвишени нам шаље одабраног Посланика, објављује јасну Књигу, у њој нам описује Судњи дан, а затим нас упозорава на наш немар поручујући: "Људима се ближи час полагања рачуна њиховог, а они, безбрижни, не маре за то. И не дође им ниједна нова опомена од Господара њихова којој се, слушајући је, не подсмехују срца расејаних." (Кур’ан, Веровесници, 1-2)

Губитак наде у вечан живот је спознаја да се приближила смрт и - да је живот на измаку. То је за срце једна од најкориснијих спознаја, јер му она улива додатни мотив да искористи јединствену прилику живота који, попут облака, брзо прође. Она човека опомиње да почне са паковањем књиге својих дела, да се припрема за пут и за онај, вечни свет, да од овога света узме само оно што му је најпотребније и да једва чека сусрет са својим Господаром. Узвишени Бог каже: "И од онога чиме вас Ми опскрбљујемо удељујте пре него неком од вас смрт дође, па да онда каже: "Господару мој, да ме још само кратко време задржиш, па да милостињу удељујем и да добар будем!" Бог сигурно неће оставити у животу никог коме смртни час његов дође; а Бог добро зна оно што ви радите." (Кур’ан, поглавље Лицемери, 10-11)

Пред вама је текст који нас подсећа на смрт. Сваком човеку је смрт засигурно линија растанка од овог света, земља постеља, црв пријатељ, гроб станиште, утроба земље пребивалиште, Судњи дан састанак, а Рај или Пакао коначно одредиште, и нема ничег пречег од тога него да размишљамо и да се за то путовање припремимо… Узвишени Бог је казао: "Реци: "Смрт од које бежите заиста ће вас стићи. Затим ћете Ономе који познаје и видљиви и невидљиви свет враћени бити и Он ће вас о оном што сте радили обавестити." (Кур’ан, поглавље Петак, 8)