Belief in Messengers and Their Attributes

У аргументе који потврђују истинитост Веровесниковог, нека су Божији благослов и мир над њим, спада и то што је Узвишени Бог признао његову мисију. Да је Мухаммед другачије говорио у име свога Господара, Узвишени је известио да би га одмах уништио: „А да је он о Нама којекакве речи износио, Ми бисмо га за десну руку ухватили, а онда му жилу куцавицу пресекли, и нико га између вас не би могао од тога одбранити.“ (Кур’ан, Час неизбежни, 44-47)

Слање посланика је разумска обавеза. Људска природа и разум наводе нас да прихватимо постојање Творца, који заслужује да буде обожаван. Међутим, опис и каквоћа обожавања Бога не могу да се спознају никако другачије осим посредством Узвишеног Бога, јер управо је Бог онај који има највеће право да опише начин обожавања са којим је задовољан, да нас обавести о ономе шта нам је дозвољено и шта забрањено, и шта је за нас корисно а шта штетно.

Пред вама је текст који говори о важности и начину благосиљања последњег Божијег веровесника, Мухаммеда, нека су благослов и мир на њега. Узвишени Бог каже: Бог и анђели Његови благосиљају Веровесника. О верници, благосиљајте га и ви и шаљите му поздраве. (Кур’ан, поглавље Савезници, 56)

Чуда су се, у свим временима, догађала у ономе што крунише то време, тј. у ономе у чему су људи достигли врхунац, ставши на крајњу границу до које човек може да достигне. У време Мухаммеда, мир над њим, је књижевност била на врхунацу свога успона. Она је са своја два огранка, песништвом и прозом, представљала понос Арапа. И када је Мухаммед дошао са Кур’аном пред којим су немоћно застали сви песници и књижевници, одмах су схватили да је то Божије дело и да никако не може да буде говор човека, и да је онај ко у њега не поверује пркосник и охолник.

У Јеванђељу по Јовану (17:3) се наводи Исусов разговор с Богом: „А ово је живот вечни да познају Тебе јединог истинитог Бога, и кога си послао Исуса Христа.“ Ето, тако је Исус објаснио да се вечни живот задобија вером у Божије јединство и посланство његовог веровесника Исуса. Он није рекао: "Вечни живот се добија вером у божије тројство или вером да је Исус Бог и син Божији."

У Мојсијевој Тори су сви прописи израелског зако¬на. И свим њиховим веровесницима је било наређено да по ње¬му раде. Ту спадају прописи о животињама, шта је од њих дозвољено јести, а шта забрањено. Исус, нека је мир на њега, је, такође, један од Израелаца. Он је следио верозакон Мојсијев, нека је мир на њега, и није дошао да га докине. Међутим, све забране у Старом завету су постале дозвољеним Павловим правним решењем. У његовом закону не постоје забрањене ствари, осим за оне који су нечисти. Тако су чисте ства¬ри нечисте нечистима, а нечисте ствари чисте чистима...

Докази да је Библија препуна противречности. Имамо овде три текста. У првом и другом стоји забрана Исуса, нека је мир на њега, дванаесторици ученика које шаље, да са собом на пут носе било шта, па чак и штап. Међутим у трећем тексту се наводи да им је Исус дозволио да са собом на пут понесу само штап.

У овом чланку аутор нам излаже стање Арапа пре ислама и шта је то ново са чим им је дошао Аллахов Посланик, мир над њим, како би елиминисао те паганске обичаје и афирмисао божанске принципе.

Зејд б. Са’нех, један од јеврејских рабина који је желио да се увери у искреност Посланика Мухаммеда, мир над њим, изложио је Посланика, испиту кроз његово понашање са људима, али и са онима који су му се супростављали у веровању, па му након тога није преостало ништа друго него да призна његово посланство и да постане један од његових следбеника.