(1) О људи, бојте се вашег Господара; Он вас је створио од једног човека - вашег оца Адама, и од Адама је створио његову супругу Еву - вашу мајку, и од њих двоје је распространио многобројне људе и жене по целој Земљи. И бојте се Аллаха чијим именом једни друге молите, говорећи: "Молим те Аллахом да урадиш тако и тако." И чувајте се кидања родбинских веза, јер доиста Аллах надзире оно што радите тако да Му ништа не промакне, и сва ваша дела ће побројати и за њих ће вас обрачунати.
(2) О ви који остављате опоруку, дајте сирочадима њихове иметке у потпуности када достигну пунолетност и буду разборити, и немојте мењати дозвољено за забрањено узимајући квалитетни и драгоцени део њиховог иметка за себе и дајући им у замену за то ваш иметак ниског квалитета! И немојте њихов иметак припајати вашем иметку, јер је то велики грех код Аллаха.
(3) Ако се бојите да нећете бити праведни ако ожените девојке сиротице које су под вашим старатељством, кроз умањивање венчаног дара који је обавеза да им се да, или кроз лоше опхођење према њима, немојте да их жените, већ се ожените другим добрим женама. Ако желите да ожените две, три или четири, а ако се бојите да нећете праведни да будете ограничите се на једну или на оне које су у поседу вашем, према којима немате обавезе као према супругама. Ако будете испоштовали ово наведено, бићете даљи од неправде.
(4) И дајте женама венчани дар који је обавезни дар, па ако вам оне драге воље поклоне део тог венчаног дара, без да их приморавате, узмите га пријатно.
(5) О старатељи, немојте да дајете иметак онима који њиме не располажу разборито. Аллах је иметак учинио узроком овосветских користи људи, а они који нису достигли ниво разборитости нису компетентни да чувају иметак. Ви на њих трошите из њиховог иметка, лепим говором им се обраћајте и лепо им обећајте да ћете им дати њихов иметак када достигну степен разборитости и мудрог располагања иметком.
(6) О старатељи, тестирајте сирочад о којима се старате када постану полно зрели, дајући им део њиховог иметка да располажу њиме. Ако га буду мудро користили и увидите да су разборити, предајте им иметке њихове у потпуности. Немојте од њихових иметака узимати преко границе коју је Аллах прецизирао у случају потребе, и немојте им узимати иметак из страха да га не преузму када достигну своју пунолетност. Онај међу вама који има свој иметак који му је довољан, нека ништа не узима од иметка сирочета о којем води бригу, а онај од вас који је сиромашан нека узме сходно потреби. Када им предате њихов иметак, након што постану пунолетни и разборити, узмите сведоке који ће да сведоче да сте им предали иметак, како би осигурали чување права и спречили касније разилажење и спорење. Аллах је довољан сведок за све то, и Он ће робове Своје обрачунати за оно што су радили.
(7) Мушкарцима припада део наследства којег су оставили родитељи и рођаци, попут браће и стричева, било мало или много, и женама припада део тог наследства, што је супротно обичају који је био у паганско доба, по којем је женама и деци ускраћивано право на наследство. Свачији удео је његово право које је обавезно и прецизирано од Аллаха Узвишеног.
(8) Уколико расподели наследства буду присуствовали људи рођаци који немају права у наследству, попут рођака, сирочади и сиромаха, похвално је да им дате нешто од тог иметка добре воље. Они га прижељкују, а ви сте га добили без муке. И лепим говором им се обраћајте.
(9) Они који, ако умру, остављају иза себе малу и слабу децу за коју се боје да ће занемарена бити, требају се додатно бојати Аллаха и чувати неправде према сирочадима чији су старатељи, како би Аллах дао да се и према њиховој деци неко опходи лепо као што су се они лепо опходили према сирочадима. Уколико током њиховог опоручивања буде присуствовао неко ко не спада у наследнике, нека опоруче и њима један део оставштине, чинећи на тај начин добро и према деци оних којима опоручује, с тим да опоруком не нанесу неправду својим наследницима.
(10) Они који бесправно узимају иметке сирочади о којима се старају и тим имецима неправедно управљају, такви у своју утробу убацују ватру која ће их пржити на Судњем дану.
(11) Аллах вам налаже и наређује да при расподели наследства дате сину колико двема ћеркама; па ако умрли буде имао само ћерке - од две па навише - припада им две трећине наследства; а ако остави само једну ћерку - припада јој половина наследства. Уколико остави дете, било мушко или женско, и родитеље, родитељима ће припасти по шестина, а ако остави родитеље а не остави деце, мајци ће припасти трећина а оцу остатак. Ако умрли поред родитеља остави иза себе још двојицу или више браће или сестара, мајци ће припасти шестина, а оцу остатак, док браћи и сестрама не припада ништа. Ова подела наследства бива након што се из оставштине издвоји део иметка ако је опоручен, под условом да није опоручио више од трећине иметка, и под условом да су пре тога из оставштине враћени сви дугови умрлог, ако их је имао. Аллах је на овај начин поделио наследство јер ви не знате да ли су вам родитељи или синови ближи и кориснији на овом свету и Будућем, па некада човек има лепо мишљење о неком од наследника па њему опоручи сав иметак, а некада има ружно мишљење о неком па му ускрати сав иметак, а стварност може бити другачија од тога. Аллах зна све то, јер Њему ништа није скривено, и зато је на овај начин поделио иметак и учинио је ту поделу обавезом Његовим робовима. Аллах зна све што је корисно за Његова створења, и мудро прописује законе и уређује ствари.
(12) О мужеви, вама припада половина оставштине ваших супруга које иза себе нису оставиле дете, било мушко или женско, било да им је то дете ваше или од претходног мужа; а ако јесу оставиле дете иза себе - припада вам четвртина оставштине. А вашим женама припада четвртина онога што ви оставите у наследство, уколико иза себе не оставите дете, мушко или женско, са тим женама или претходним супругама. Уколико иза себе оставите дете, онда вашим супругама припада осмина наследства. То ће им бити подељено након што се спроведе ваша опорука и врате дугови. Ако умре неко и иза себе не остави ни деце ни родитеља, а остави брата или сестру по мајци, и брату и сестри припада по шестина, обавезно, а ако их има више од двоје, онда међу собом деле трећину, обавезно, подједнако, било да су мушкарци или жене. Тај свој удео узимају из оставштине након спроведене опоруке и враћених дугова умрлог. Опорука не сме да нанесе штету наследницима, попут опоручивања више од трећине иметка. Овај пропис који је садржан у овом одломку је Аллахова обавезна опорука вама, а Аллах зна шта је добро за Његова створења и на овом свету и на Будућем, и Он је Стрпљиви Који не пожурује са казном за грехе.
(13) Ови споменути прописи у вези сирочади и других су Божији закони које је Он приписао да би Његова створења радила по њима, а ко се покори Богу и Његовом Посланику у чињењу наређеног и клоњењу забрањеног, Бог ће га увести у рајске перивоје испод чијих двораца теку реке и у којима ће вечно да бораве. Та Божија награда је највећи успех.
(14) Ко је непокоран Богу и Његовом Посланику, било поричући Његове прописе или нерадећи по њима или сумњајући у њих, Бог ће га увести у Ватру у којој ће вечно боравити, и у којој ће понижавајућу патњу имати.
(15) Против оних жена из ваше породице које почине блуд, било да су удаване или не, позовите четири поуздана муслимана сведока, па ако посведоче да су починиле то дело, затворите их кућу за казну, све док не умру у кућама или им Аллах не пропише други начин откупа за то дело мимо затварања. Након тога је Узвишени Аллах прописао сто удараца и протеривање из родног места за ону која није удавана, а каменовање до смрти за ону која је удата или била удавана.
(16) Ону двојицу која учине блуд, било да су имали супруге или не, казните вербално и физички, па ако се окане тог дела и буду чинили добра дела - оставите их на миру, јер покајник је као онај који нема греха. Аллах пуно прашта ономе ко се каје, и милостив је према таквима. Оваква је казна била у почетку Ислама, а затим је прописано бичевање и протеривање оног ко није имао супругу, а каменовање оног ко је имао супругу.
(17) Аллах прима покајање од оних који почине грех, намерно и ненамерно, незнајући злокобност тог греха, а затим се покају свом Господару пре него што им почне душа излазити. Таквима Аллах прима покајање и опрашта грехе, а Аллах зна стања Својих створења, и мудро управља њима и прописује законе.
(18) Бог не прима покајање од оних који устрајавају на гресима и не кају се осим на смртним мукама, када кажу: "Сада се кајем за грехе које сам чинио!" Таквима Бог не прима покајање, јер су устрајни на гресима све до смрти, као што не прима ни од оних који умру као неверници. Бог им је припремио болну казну.
(19) О ви који верујете у Бога и следите Његовог Посланика, није вам дозвољено да наслеђујете жене очева ваших као што се наслеђује иметак, и да их жените, или да их како вам се прохте удајете за неког, или да им забрањујете да се удају. Није вам дозвољено ни да ваше супруге које мрзите задржавате, не разводећи их па да се слободно удају, и не понашајући се према њима као према супругама, код вас како бисте им наудили све док вам не уступе иметак којег сте им дали, било да је венчани дар или нешто друго. То вам није дозвољено осим уколико учине јасан неморал попут блуда; па ако то ураде онда их можете затворити и вршити притисак на њих док вам не уступе иметак који сте им дали. И опходите се према супругама вашим на леп начин, не узнемиравајући их, и чините им добро. Уколико их будете мрзили због материјалног разлога, стрпите се са њима, јер можда Бог да велико добро у ономе што мрзите и на овом и на Будућем свету.
(20) О мужеви, ако желите да разведете једну жену и ожените се другом, немате греха у томе. Ако сте женама које желите развести дали венчани дар, макар био велики, није вам дозвољено да им било шта од тога узмете, јер то је велики и јасни грех.
(21) Од узрока трајности брачног живота јесте да човек буде уравнотежен, и да не гледа само у оно што му је мрско. Како да узмете венчани дар којег сте им дали након везе и љубави коју сте имали, и након што сте се једно другим наслађивали, и једно о другом скривене ствари сазнали. Жеља за венчаним даром којег сте им дали након свега овога је ружна ствар. Оне су од вас узеле чврсту обавезу, а то је да су вам Аллаховом речју дозволиле оно што је Он прописао.
(22) Не жените оне жене које су женили очеви ваши, јер то је забрањено, а за оно што је било пре Ислама нећете бити кажњени. Да син ожени очеву жену је велики и веома ружан грех, који узрокује Аллахову срџбу и представља веома ружан пут.
(23) Аллах вам је забранио да жените мајке ваше и све женске претке са мајчине и очеве стране, и забранио вам је да жените ћерке ваше и све женске потомке, и забранио вам је да жените сестре ваше, било да су вам сестре по мајци и оцу, или по једном од њих, и забранио вам је да жените очеве сестре, као и сестре ваших дедова и са очеве и са мајчине стране и тако узлазном путањом, и забранио вам је да жените сестре мајки ваших, и сестре очевих и мајчиних мајки и тако узлазном путањом, и забранио вам је да жените ћерке браће и сестара ваших и ћерке тих ћерки и тако силазном путањом, и забранио вам је да жените ваше мајке по млеку, и сестре по млеку, и мајке супруга ваших, било да сте имали однос са тим супругама или нисте, и ћерке супруга ваших које су их добиле са претходним мужем уколико сте са тим супругама имали однос, док ако нисте имали однос са тим супругама па умру или их разведете, дозвољено је да ожените њихове ћерке које су добиле са другим мужем. И забранио вам је да жените супруге синова ваших, макар они немали однос са њима а затим их развели или оставили као удовице, у шта спадају и ваши синови по млеку. И забранио вам је да истовремено за супруге имате две сестре, било да су сестре по крви или по млеку, а оно што је било пре Ислама опроштено вам је. Аллах пуно прашта онима који се кају и милостив је према њима. У Посланиковој пракси је дошла и забрана да човек истовремено за супруге има жену и сестру њеног оца или сестру њене мајке.
(24) Забрањене су вам туђе жене, осим оних које су дошле у посед ваш на прописан начин у борби на Божјем путу. Са таквима вам је дозвољено имати однос након што прође период чишћења у виду једног месечног прања. Све наведено су Божији прописи који се морају поштовати. Све остале жене, мимо оних које су овде наведене као забрањене, дозвољене су вам за брак, којима ћете венчане дарове дати желећи да сачувате своју чедност, и не желећи да чините блуд. Женама са којима сте имали однос у браку дајте венчане дарове које је Аллах учинио вашом обавезом, а нисте грешни за оно што се деси након одређивања обавезног мехра (венчаног дара) попут тога да им повећате мехр (венчани дар), или да вам оне опросте један део. Аллах зна све о Својим створењима, и мудар је у Свом прописивању и управљању.
(25) А онима од вас који због неимаштине не могу да ожене слободне жене, дозвољено је да ожене робиње које су у туђем поседу, ако испољавају да су вернице. Бог зна стварност вашег веровања и ваша скривена стања. Ви и оне сте једнаки у вери и људскости, па немојте да осећати аверзију према браку са њима. Склопите брак са њима уз дозволу њихових власника, и дајте им венчане дарове без умањивања или одуговлачења. Брак са њима је дозвољен само ако су чедне, тј. клоне се блуда и јавно и тајно. Уколико почине блуд, њихова казна је колико пола казне слободне жене. То значи да их казните са педесет удараца без каменовања, за разлику од слободних жена које почине блуд. Дозвола склапања брака са чедним робињама верницама које су у поседу другог важи за оне који се боје да ће упасти у неморал ако се не ожене, а истовремено немају услова да ожене слободну жену; с тим да је боље да се стрпе и не жене робиње, како њихова деца не би пала у ропство. Аллах пуно прашта Својим верницима који се кају, и милостив је према њима. Од Његове милости је и то што им је дозволио брак са робињама у случају да не могу да ожене слободне жене, а боје се блуда.
(26) Узвишени Бог овим прописима жели да вам објасни Његов закон и Његову веру, и овосветске и оносветске користи које се у томе крију и жели да вас, у начину прописивању дозвољеног и забрањеног, упути да следите веровеснике који су били пре вас, и да се окитите њиховим племенитим особинама и чините добра дела која су они чинили; и жели да оставите грешење и да Му будете покорни чинећи добра дела. Аллах зна у чему је корист за Његове робове и то им прописује, а Он је мудар у Свом прописивању и уређивању.
(27) Аллах жели да вам опрости лоша дела, а они који следе своје прохтеве желе да се што више удаљите од правог пута.
(28) Аллах жели да вам олакша кроз оно што вам прописује, па вас не оптерећује преко ваших могућности, јер Он зна слабост човековог тела и карактера.
(29) О ви који верујете у Бога и следите Његовог Посланика, немојте једни другима бесправно иметак да узимате, крађом, митом и томе слично, већ размењујте иметак на дозвољене начине попут трговине у којој су обе стране задовољне. И немојте убијати једни друге, и немојте убијати себе, и немојте себе бацати у пропаст, јер доиста је Аллах милостив према вама. Од Аллахове милости је и то што је забранио да једни другима скрнавите животе, иметке и части.
(30) Ко уради оно што Сам му забранио, па бесправно једе туђ иметак или чини насиље према другима убиством и томе слично, свесно и намерно а не из незнања или заборава, Аллах ће га увести у жестоку ватру на Судњем дану, у којој ће патити од врелине. То је Аллаху лако, јер Он све може.
(31) О верници, ако се удаљите од великих видова непокорности Аллаху, попут ширка тј. многобоштва - приписивање другима оно што је својствено само Аллаху, затим непокорности родитељима, убиства, камате, блуда и др., опростићемо вам мале грехе које сте починили, и увешћемо вас у Рај, место које је Аллах за вас припремио.
(32) О верници, немојте прижељкивати оно чиме је Бог одликовао једне над другима, како вас то не би учинило незадовољним Божјом одредбом и повећало завист према људима. Жене не требају да очекују оно што је Бог посебно подарио мушкарцима, јер свако је задужен оним што одговара његовој врсти. Од Бога тражите да вам повећа благодати, а Бог све зна и сваког задужује обавезама које су одговарајуће за њега.
(33) Сваком од вас смо учинили наследнике из родбине, а онима са којим сте склопили уговор међусобног помагања заклињући се - дајте њихов удео у наследству. Аллах је свему сведок, па и вашим заклетвама и заветима. Наслеђивање на основу савезништва је било прописано у почетку Ислама, а затим је дерогирано.
(34) Мушкарци воде рачуна о женама, због предности коју им је Бог дао, у шта спада трошење иметка на жене, обезбеђивања онога што им треба и сређивања њихових послова. Добре жене су покорне свом Господару, и покорне својим мужевима, чувају право својих мужева када су одсутни, а све то захваљујући Аллаховој упути. О мужеви, што се тиче оних жена за које се бојите да ће бити непокорне својим мужевима, било вербално или физички, прво их посаветујте и подсетите на богобојазност; па ако се не поправе онда их у постељама напустите и немојте са њима однос да имате; па ако се не поправе онда их благо ударите на начин на који им се неће нанети телесна штета. Ако се након тога поправе и буду покорне, немојте им неправду чинити, и немојте их корити. Аллах је узвишен изнад свега, величанствен је у Свом Бићу и Својим својствима па Га се бојте.
(35) О ви који сте старатељи ових супружника, ако се бојите да ће доћи то непријатељства између њих, пошаљите праведног и поузданог човека из њене и његове породице, како би донели одлуку која је у корист обе стране, било да је то одлука о наставку брака и помирењу, или одлука о разводу. Помирење је Богу драже, и то је прече, па ако то буду желели арбитри обе стране и ка томе буду тежили на најбољи начин, Бог ће их помирити и њихов спор уклонити. Богу ништа није скривено, Он детаљно зна оно што крију срца робова Његових.
(36) И обожавајте само Бога бивајући Му предани, чините добро родитељима и укажите им почаст, чините добро рођацима, сирочадима, сиромасима, комшијама који су вам рођаци и онима који вам нису рођаци, животним сапутницима, путницима који немају довољно иметка да се врате у своју земљу, и чините добро Божјим слугама. Знајте да Бог не воли самољубиве и охоле хвалисавце.
(37) Аллах не воли оне који неће да уделе оно што им је Аллах обавезао да уделе, из опскрбе коју им је Аллах дао, и који речима и делима друге подстичу да буду такви, и крију Аллахове благодати које им је Он дао у виду иметка, знања и др., па људима не појашњавају истину, штавише, испољавају неистину. Ово су особине неверника, а Аллах је неверницима припремио понижавајући казну.
(38) И припремили смо казну за оне који своје иметке удељују како би их људи видели и хвалили, а не верују у Бога нити у Судњи дан. Њима смо припремили ту понижавајућу казну, а у заблуду их је одвело њихово слеђење ђавола. Коме ђаво буде присни друг, лошег друга има.
(39) Шта би им нашкодило ако би истински веровали у Бога и Судњи дан, и иметке своје удељивали на Божјем путу, искрено, ради Бога?! У томе је свако добро, а Бог добро зна и обрачунаће их за дела њихова.
(40) Доиста је Узвишени Аллах праведан, никоме неће умањити заслужену награду за добра дела ни колико је тежина једног мрава, нити ће им повећати казну мимо оне коју су заслужили. Напротив, ко буде имао колико трун добра, Аллах ће му увећати награду за то, из Своје доброте, и даће му, поред умногостручавања награде, додатну награду.
(41) Па како ће бити на Судњем дану када доведемо веровесника из сваке заједнице, који ће бити сведок против те заједнице, и када ћемо тебе довести, о Посланиче, да будеш сведок против своје заједнице?
(42) У том великом дану пожелеће они који нису веровали у Аллаха и нису се покорили Његовом Посланику да су земља, а ништа неће моћи сакрити од Аллаха, јер ће Аллах запечатити њихове језике да не говоре, и дозволиће њиховим деловима тела да сведоче против њих говорећи шта су радили.
(43) О ви који верујете у Аллаха и следите Његовог Посланика, немојте да клањате пијани све док се не отрезните и будете знали шта причате. Ова наредба је била пре тоталне забране алкохола. И немојте да клањате нити да улазите у џамије док сте нечисти од интимног односа, осим у пролазу без задржавања, док се не окупате. Ако сте болесни тако да не можете користити воду, или је не можете наћи, или сте имали однос са женама - потрите своја лица и руке чистом земљом. Доиста Аллах пуно прашта ваше пропусте.
(44) О посланиче, да ли си знао да Јевреји, којима је Аллах дао део знања о Тори, мењају упуту за заблуду? О верници, зар не знате да Јевреји теже да и вас у заблуду одведу с правог пута с којим је дошао Посланик, како бисте кренули њиховим кривим путем?
(45) Узвишени Аллах боље од вас познаје ваше непријатеље - о верници - и појашњава вам њихово непријатељство. Довољан је Аллах као заштитник, Који вас чува од њих, и довољан је Аллах као помагач, који од вас удаљава њихове сплетке и узнемиравања, и помаже вас против њих.
(46) Међу Јеврејима има злих људи који мењају говор којег им је Аллах објавио, па га тумаче онако како Аллах није желео, и Посланику говоре, када им нешто каже да ураде: "Чујемо те, али ти се не покоравамо." И исмејавајући се говоре: "Слушај шта кажемо, слух изгубио." И обмањују људе говором: "Ра'ина." Наводећи их да помисле како ти они говоре да им посветиш пажњу, а у ствари циљају да си малоуман. Криве своје језике говорећи против Посланика, нека је Аллахов мир и благослов на њега, и вређају веру. Да су казали: "Чујемо шта кажеш и покоравамо се." Уместо што су казали: "Чујемо те, али ти се не покоравамо." И да су уместо: "Слушај шта кажемо, слух изгубио." Казали: "Послушај нас." И да су уместо: "Малоумно." Казали: "Сачекај нас." Било би им боље и праведније, јер је у томе лепо понашање које доликује опхођењу према Посланику, нека је Аллахов мир и благослов на њега. Али њих је Аллах проклео па их је отерао од Своје милости због њиховог неверства, тако да не верују исправним веровањем које ће да им користи.
(47) О Јевреји и хришћани којима је дата Књига, верујте у оно што смо објавили Мухаммеду, нека је Аллахов мир и благослов на њега, који је дошао да потврди ваше књиге: изворну Тору и изворно Јеванђеље, пре него што уклонимо осећај са лица и окренемо њихова лица наопако тако да им буду тамо где су им сада потиљци, и пре него што их отерамо од милости као што смо отерали оне који су се о суботу огрешили, који су суботом ловили након што им је то забрањено, па их је Аллах претворио у мајмуне. Аллахова одредба мора да се деси.
(48) Доиста Аллах не прашта да Му се ико од створења припише као судруг у Његовом господарству, или у Његовој божанствености и савршенству, а прашта грехе мање од многобоштва и других видова неверства. Он прашта из доброте Своје ономе коме Он хоће, или кажњава онога кога Он хоће из Своје правде. Ко Му судруга припише учинио је велики грех који му неће бити опроштен ако се не покаје пре смрти.
(49) О Посланиче, да ли знаш за случај оних који хвале себе говорећи да су чисти од греха, и хвале своја дела? Аллах је Тај Који хвали и чисти кога Он хоће, јер Он зна оно што је у срцима скривено, и неће им умањити заслужену награду за дела макар била колико трун.
(50) О посланиче, како могу износити лажи на Бога хвалећи себе? То је довољан грех да буде јасно да су у заблуди.
(51) О посланиче, зар не знаш и не чудиш се Јеврејима којима је Аллах дао део знања, како верују у разна божанства која су узели да обожавају поред Аллаха, и говоре - улизујући се многобошцима - да су многобошци на исправнијем путу од следбеника посланика Мухаммеда, нека је Аллахов мир и благослов на њега?
(52) Они који имају овако покварено веровање су удаљени од Аллахове милости, а кога Аллах удаљи од Своје милости - неће никад наћи помагача на Судњем дану.
(53) Они немају никакав удео у власти, а када би имали власт не би ником ништа дали, ни колико једну трункицу.
(54) Они завиде Мухаммеду, нека је Аллахов мир и благослов на њега, и његовим пријатељима на веровесништву, веровању и власти које им је Аллах дао. Зашто завиде када смо раније давали потомцима Аврамовим објављену књигу и друге врсте објаве, и давали смо им велику власт над људима?
(55) Од следбеника Књиге је било оних који су веровали у објаву коју је Бог дао Авраму, мир над њим, и његовим потомцима, а имало је и оних који су се окренули од веровања, што је њихов став и према објави која је дата Мухаммеду, нека је Аллахов мир и благослов на њега, а ватра им је одговарајућа казна.
(56) Они који не верују у Наше речи и доказе увешћемо у Ватру која ће их са свих страна обухватити на Судњем дану. Када год им изгори кожа, заменићемо је новом кожом, како би наставили да осећају патњу. Аллах је силан и мудар у Свом уређивању и пресуђивању.
(57) А оне који верују у Аллаха, следе Његовог Посланика и чине добра дела увешћемо на Судњем дану у рајске перивоје испод чијих двораца реке теку, у којима ће вечно да бораве. У тим рајским перивојима ће да имају супруге које су чисте у сваком смислу, и увешћемо их у дугу густу хладовину у којој им неће бити ни хладно ни вруће.
(58) Аллах вам наређује да одговорност дате онима којима припада, и када судите међу људима да судите праведно, да не нагињете једној страни и да неправду не чините. Аллахови савети су, уистину, величанствени, и Он вас усмерава у свим вашим пословима, Он чује шта говорите и види шта радите.
(59) О ви који верујете у Аллаха и следите Његовог Посланика, покоравајте се Аллаху и покоравајте се Посланику, чинећи наређено и клонећи се забрањеног, и покоравајте се претпостављенима ако вам не наређују грех. Ако се око нечега разиђете, вратите се Кур'ану и Посланиковој пракси, ако верујете у Аллаха и Судњи дан. То ваше враћање на Кур'ан и Праксу је боље од распиривања разилажења и говора на основу пуког мишљења, и бољи ће бити исход по вас.
(60) О Посланиче, зар ниси видео контрадикторност лицемера међу Јеврејима који лажно тврде да верују у оно што је теби објављено и што је објављено претходним веровесницима, а желе да се у својим споровима парниче закону мимо Аллаховог закона, којег су људи измислили, иако им је наређено да не верују у те законе. Ђаво жели да их удаљи од истине и да никад не крену правим путем.
(61) Када се овим лицемерима каже: "Приступите пресуди коју је Аллах објавио у Својој књизи, и приступите Посланику да пресуди међу вама у вашим споровима." Видиш их како се од тебе потпуно окрећу и траже пресуду од другог.
(62) Какво ће бити стање лицемера када их задесе недаће због греха које су чинили, а затим ти дођу извињавајући се и кунући се Аллахом: "Ми се нисмо парничили пред неким другим осим желећи да учинимо добро и да помиримо оне који се споре." А у ствари лажу, јер, заиста је, доброчинство у суђењу Божјим законом међу људима.
(63) То су они којима Аллах зна њихово лицемерство и ружне намере које крију у срцима, па их остави и окрени се од њих. Твоје је да им појасниш Аллахов пропис, подстичући их да га прихвате и застрашујући их ако га не прихвате, и да им кажеш оно што ће оставити дубок траг на њихове душе.
(64) Ми нисмо ниједног посланика послали пре тебе осим да би му се људи покоравали у ономе што наређује, Божјом вољом и одређењем. Да су, када су сами себи неправду учинили чињењем греха, дошли теби, о Посланиче, у твом животу и признали своје грехе, кајући се и тражећи опрост од Бога, па да и ти затражиш од Бога да им опрости, сигурно би им Бог опростио и био милостив према њима.
(65) Није онако како мисле ови лицемери. Аллах се заклео Својим Узвишеним Бићем да они неће истински веровати све док не буду лично Посланика узели за суца док је жив, и његов шеријат (исламски верозакон) када више он не буде жив у свим њиховим споровима, а затим буду задовољни његовом пресудом, не осећајући никакву тескобу нити сумњу у прсима, и док се потпуно не покоре, вањштином и нутрином.
(66) Ако бисмо им прописали као обавезу да једни друге убију, или да се иселе из свог завичаја, мало ко би то урадио, па нека захвале Аллаху што их није обавезао оним што им је тешко. Ако се покоре Аллаху онако како им се саветује било би им боље него што се супротстављају, и то би им веровање учврстило, и дали бисмо им велику награду за то и упутили путем који Аллаху и вечном Рају води.
(67) Ако бисмо им прописали као обавезу да једни друге убију, или да се иселе из свог завичаја, мало ко би то урадио, па нека захвале Аллаху што их није обавезао оним што им је тешко. Ако се покоре Аллаху онако како им се саветује било би им боље него што се супротстављају, и то би им веровање учврстило, и дали бисмо им велику награду за то и упутили путем који их свом Господару и вечном Рају води.
(68) Ако бисмо им прописали као обавезу да једни друге убију, или да се иселе из свог завичаја, мало ко би то урадио, па нека захвале Аллаху што их није обавезао оним што им је тешко. Ако се покоре Аллаху онако како им се саветује било би им боље него што се супротстављају, и то би им веровање учврстило, и дали бисмо им велику награду за то и упутили путем који их свом Господару и вечном Рају води.
(69) Ко се покори Аллаху и Посланику биће са онима којима је Аллах дао благодат уласка у Рај: веровесницима, истинољубивима који су потпуно веровали у оно са чиме су дошли посланици и радили по томе, шехидима (мученицима) који су страдали на Божјем путу и добрим људима који су били добри и вањштином и нутрином, па су чинили добра дела. Како је то дивно друштво у Рају.
(70) Та споменута награда је дар Аллахове доброте према Његовим верницима, и довољно је што Аллах зна њихова стања, и што ће их Он обрачунати за оно што су радили.
(71) О ви који верујете у Аллаха и следите Његовог Посланика, будите опрезни спрам ваших непријатеља, подузимајући оно што ће вам помоћи да се против њих борите. Процените шта је боље у борби против њих, да ли да против њих излазите скупина по скупина, или сви заједно.
(72) О муслимани, од вас има људи који оклевају да оду у борбу због свог кукавичлука, и друге одвраћају. То су лицемери и они који имају слабо веровање. Ако будете убијени или поражени, они од среће кажу: "Аллах ми се смиловао па нисам отишао у битку са њима, па да ме задеси оно што је њих задесило."
(73) А ако вам Аллах да благодат победе или ратног плена, они кажу: "Камо среће да сам био са њима у бици па да добијем оно што су они добили." Као да нису од вас, и као да међу вама није било пријатељства и дружења.
(74) Нека се на Аллаховом путу боре да би Божја реч била горња; нека се боре искрени верници који су продали овај свет за Будући. Ко се бори на Божјем путу да би Његова реч била горња па погине као шехид (мученик) или победи непријатеља - Бог ће му дати велику награду: вечни Рај, и биће задовољан њиме.
(75) О верници, шта вас спречава од борбе на Божјем путу ради уздизања Његове речи и избављања потлачених људи, жена и деце муслимана, који моле Аллаха говорећи: "Господару наш, избави нас из Мекке у којој њени становници чине неправду приписујући Богу сличне и чинећи насиље према верницима, и пошаљи нам неког ко ће да нас чува, да нам помогне и да одагна зло од нас."
(76) Искрени верници се боре на Божјем путу ради уздизања Божје речи, а неверници се боре на путу својих лажних божанстава, па борите се против ђавољевих помагача! Ако се будете борили против њих победићете их, јер супланови ђавола слаби и не могу наудити онима који се ослањају на Узвишеног Аллаха.
(77) О Посланиче, да ли знаш случај неких твојих другова који су тражили да им се пропише обавезна борба, па им је речено: "Суздржите се од борбе, и обављајте намаз (молитву) и дајте зекат (обавезну милостињу)." Па када су се иселили у Медину и када су муслимани добили снагу и када им је прописана обавезна борба - било је тешко некима од њих па су се почели бојати људи као што се од Аллаха боје, или чак још више, говорећи : "Господару наш, зашто си нам прописао обавезну борбу? Камо среће да си још мало одложио, да можемо да уживамо на овом свету." Реци им, о Посланиче: "Овосветски украси су мали и пролазни, ма колики били, а Будући свет је бољи ономе ко се боји Бога Узвишеног, због вечности његових уживања, и неће вам бити умањена заслужена награда за добра дела која сте радили, макар била колико трун."
(78) Где год били стићи ће вас смрт када за то дође време, макар били у непробојним кулама далеко од бојног поља. Када ови лицемери добију нешто што их радује попут детета или великог иметка, кажу: "Ово је од Аллаха." А када им се деси нека несрећа у детету или иметку мисле да им је то Мухаммед, нека је Аллахов мир и благослов на њега, донео баксуз, и говоре: "Ово зло је због тебе." Реци им Посланиче: "Све што се деси, од добитка или штете, бива Божијом одредбом." Шта је људима који тако говоре, зар не разумеју твоје обраћање њима?
(79) О човече, лепе ствари које те задесе попут иметка и деце - то је из Божје доброте према теби, а искушења које те задесе у иметку или породици - то је због твојих греха. Ми смо те о Веровесниче, послали свим људима као посланика, да им доставиш објаву Господара твог, а Бог је довољан сведок да истину говориш када Његову објаву достављаш и то потврђује доказима и аргументима које ти је дао.
(80) Ко се покори теби, о Посланиче, применом онога што си наредио и клоњењем онога што си забранио, такав се одазвао Божјој наредби, а ко ти се не покори - па ти немој туговати због њега и бдети над њим, како би сачувао његова дела, Ми ћемо записати све што ради и обрачунаћемо га за то.
(81) Лицемери ти говоре: "Покоравамо се твојој наредби." А када оду од тебе један део њих скривено планира супротно од онога што су ти рекли. Аллах зна оно што планирају, и обрачунаће их за сплетке њихове, а ти се не осврћи на них, ништа ти не могу наудити. Препусти свој случај Богу и на Њега се ослони, јер Бог је довољан заштитник на Кога се треба ослонити.
(82) Зашто они не размисле о Кур'ану, и зашто га не проучавају како би им постало јасно да у њему нема контрадикција и неправилности? Зашто га не проучавају па да виде истинитост онога са чим си дошао? Да је Кур'ан од неког другог мимо Бога Узвишеног, у њему би нашли многе неправилности у прописима и значењима.
(83) Када до ових лицемера дође нека вест која се тиче безбедности и среће муслимана, или њиховог страха и туге, они то рашире међу људима, а да су били опрезни и те ствари вратили Божјем Посланику, мир над њим, и ученима, учени би знали шта треба да се објави, а шта да се сакрије. О верници, да није Божје доброте и милости према вама због које вас је сачувао онога чиме је искушао ове лицемере, следили бисте сотонине лажи, осим мали број вас.
(84) О Посланиче, бори се на Божјем путу ради уздизања Његове речи, нећеш бити питан осим о себи, и нећеш одговарати осим за себе. Ти си дужан да лично изађеш у борбу и да подстакнеш вернике, а можда Бог вашом борбом одбије неверничку силу. Бог поседује већу снагу и силу, и жешће кажњава.
(85) Ко тежи да другом прибави добро, имаће удела у награди, а ко тежи да другом прибави зло, имаће удела у греху. Аллах је сведок свега што људи раде.
(86) Када вас неко поселами (поздрави), ви му узвратите још лепше, или слично његовом поздраву мира. Узвраћање лепшим је боље, а Аллах чува све што радите.
(87) Само Аллах заслужује да буде обожаван! Он ће све вас окупити на Судњем дану, у који нема сумње, како би сваком дао накнаду за оно што је радио, а Његов говор је најистинитији говор.
(88) О верници, зашто сте се поделили у две скупине у вези лицемера? Једна скупина је за борбу против њих због њиховог неверства, а друга скупина је да се оставе на миру због њиховог веровања. Не требате се делити око њих, Бог их је вратио у неверство и заблуду због њихових дела. Зар желите да упутите онога кога Бог није упутио ка истини? А кога Бог у заблуду одведе нећеш га правим путем моћи упутити.
(89) Лицемери прижељкују да и ви будете неверници у оно што вам је објављено као што су они неверници, па да будете исти ко они у неверству. Немојте их узимати за заштитнике, због њиховог непријатељства, све док се не иселе на Божјем путу из места неверства у место Ислама, што ће бити доказ њиховог веровања. Ако се окрену и устрају на свом непријатељству, убијајте их где год их нађете, и немојте од њих да узимате ни заштитнике ни помагаче.
(90) Осим оних који оду до народа (племена) са којим имате уговор о примирју, или дођу вама са тескобом у прсима не желећи да се боре против вас ни против свог народа. Да Аллах хоће могао је дати да они овладају вама па би се борили против вас, па прихватите то што вас је Аллах сачувао и немојте их заробљавати ни убијати. Ако вас они оставе на миру и не боре се против вас, него вам понуде мир - Аллах вам није дозволио да их убијате нити заробљавате.
(91) О верници, наћи ћете другу скупину лицемера који испољавају веровање како би били сигурни за своје животе, док када се врате својим неверничким племенима испољавају им неверство, да би били сигурни од њих. Кад год буду позвани да учине неверство у Аллаха или да Му друга припишу, они у то дубоко упадну. Ако ови лицемери, уместо да вам дођу желећи мир и да сустегну своје руке од вас, покрену борбу против вас, онда их заробљавајте и убијајте где год их нађете. За заробљавање и убијање таквих људи смо вам дали јасни доказ.
(92) Не сме се десити да верник убије верника, осим да се то деси ненамерно. Уколико се деси да верник убије верника ненамерно, мора да ослободи роба верника као искуп за своје дело, а родбина убице који су његови наследници требају платити крварину наследнцима убијеног, осим да они одустану од потражње крварине. Уколико убијени припада народу (племену) са којим сте у рату, а верник је, онда убица мора ослободити роба верника али не мора дати крварину. Ако је убијени неверник, али је из народа (племена) са којим имате уговор, попут уговора о заштити следбеника Књиге, рођаци убице који га наслеђују требају дати крварину наследницима убијеног, а убица треба ослободити роба верника. Ако убица нема роба којег би ослободио или нема новца да плати ослобађање роба, треба да пости два месеца узастопно у којима ниједан дан не сме да пропусти (осим уз оправдан разлог), да би му Аллах опростио то што је урадио. Аллах зна шта Његови робови раде и намеравају, и мудар је у Свом прописивању закона и уређивању створења.
(93) А ко неправедно и намерно убије верника, сматрајући то дозвољеним, и не буде се за то покајао, казна му је вечни боравак у Паклу, и Божја срџба и удаљавање од милости. Таквом је Бог припремио велику патњу, због великог греха који је починио.
(94) О ви који верујете у Аллаха и следите Његовог Посланика, када одете да се борите на Божјем путу добро проверите ко су они против којих се борите, и немојте ономе ко вам испољи нешто што указује да је муслиман рећи: "Ниси верник, ти то испољаваш плашећи се за свој живот и иметак", па да га убијете желећи тиме пролазне овосветске украсе попут ратног плена. Код Аллаха су многа добра која су боља и величанственија од тога. Такви сте и ви били раније, попут овог који крије своје веровање од свог племена, па вам је Аллах дао благодат кроз Ислам и заштитио је ваше животе. Зато добро проверите шта радите, а Аллаху ништа од ваших дела није скривено макар било и малено, и обрачунаће вас за то.
(95) Нису исти верници који изостају из борбе на Божјем путу - мимо оних који имају оправдан разлог попут болесних и слепих - и они који се боре на Божјем путу улажући иметке и животе своје. Узвишени Бог је уздигао степен бораца на Његовом путу изнад оних који су изостали, а заслужену награду ће добити и борци и они који су изостали с оправданим разлогом. Бог је, уистину, одликовао борце на Његовом путу у односу на оне који се не боре дајући им величанствену награду за то.
(96) Ова награда представља степене код Узвишеног Бога, све једни изнад других, уз опрост њихових греха и милост, а Аллах пуно прашта Својим робовима и милостив је према њима.
(97) Уистину, онима који сами себу неправду учинише, јер нису желели да се иселе из места неверства у место где преовладава Ислам, када анђели буду узимали душе рећи ће им, корећи их: "Какво вам је било стање у животу? По чему сте се разликовали од многобожаца?" А они ће се правдати: "Били смо потлачени, немоћни да им се одупремо." А анђели ће их корити: "Зар Аллахова Земља није пространа па да се иселите како бисте били сигурни за своју веру и сигурни за своје животе од тлачења и понижавања?" Ти који се нису иселили скончаће у Пакао, а грозно ли је он коначиште.
(98) Из ове претње се изузимају они који су стварно били слаби и имали су оправдан разлог да се не иселе, било да су мушкарци, жене или деца. Такви нису могли од себе одагнати неправду и потлаченост, нити су могли наћи пут којим би се избавили из те потлачености. Таквима ће Аллах опростити, из Своје милости и благости, а Аллах пуно прашта Својим робовима који се кају.
(99) Из ове претње се изузимају они који су стварно били слаби и имали су оправдан разлог да се не иселе, било да су мушкарци, жене или деца. Такви нису могли од себе одагнати неправду и потлаченост, нити су могли наћи пут којим би се избавили из те потлачености. Таквима ће Аллах опростити, из Своје милости и благости, а Аллах пуно прашта Својим робовима који се кају.
(100) Ко се исели из места неверства у место Ислама, желећи Божије задовољство, наћи ће у месту у које се иселио понос и велику опскрбу. А ко напусти свој дом желећи да се исели Богу и Посланику, а затим умре пре него што стигне на одредиште, његова награда је загарантована код Узвишеног Бога, и ништа му се неће умањити због тога што није стигао на одредиште. Аллах пуно прашта Својим робовима који се кају, и милостив је према њима.
(101) А када будете путовали по Земљи и ако се бојите напада од стране неверника, нисте грешни ако скратите молитву са четири на два реката. Заиста је непријатељство неверника према вама очито и јасно.
(102) О посланиче, ако си у војсци током битке и желиш да обавиш намаз (молитву), подели војску на два дела: део који ће клањати са тобом, узевши своје оружје са собом док су у молитви, а други део који ће чувати стражу. Када први део војске заврши један рекат са тобом, нека доврши други рекат за себе, па када заврше молитву, нека оду да вам чувају стражу иза леђа, где је непријатељ, а онај други део војске који није клањао нека дође да клања један рекат за тобом. Када ти предаш поздрав мира, након тог реката (који је за тебе други, а за њих први), они нека устану и доврше молитву за себе. И нека буду опрезни спрам непријатеља, и нека са собом носе своје оружје, јер неверници прижељкују да ви заборавите ваше оружје и ствари док клањате па да вас одједанпут нападну, док сте немоћни. Уколико имате потешкоћу због кише, болести и томе слично, није вам грех да не носите оружје у молитви, али се чувајте непријатеља колико год можете. Аллах је неверницима припремио понижавајућу казну.
(103) О верници, када завршите са молитвом (намазом) спомињите Аллаха речима субханаллах - слављен нека је Аллах, елхамдулиллах - хвала Аллаху, и ла илахе иллаллах - нема другог истинског бога осим Аллаха, у свакој ситуацији, стојећи, седећи и лежећи, а када прође опасност од непријатеља онда клањајте намаз потпуно, са свим његовим обавезним и похвалним стварима, како вам је наређено. Намаз је за вернике обавеза у тачно одређеном времену, и није га дозвољено одложити осим из оправданог разлога. То важи ако нисте путници, док ако сте путници дозвољено вам је да кратите и да спајате намазе.
(104) О верници, немојте у рату посустајати у гоњењу непријатеља међу неверницима; ако ви патите због рана и борби, и они исто тако пате због рана и борби, па нека њихово стрпљење не буде веће од вашег стрпљења! Ви се од Бога надате награди, помоћи и победи, чему се они не надају, а Узвишени Бог зна стања Својих робова, и мудар је у Свом уређивању и прописивању.
(105) О Посланиче, Ми смо објавили Кур'ан који садржи истину како би ти међу људима судио у њиховим пословима онако како те је Бог научио, а не према свом мишљењу или према својим прохтевима; и немој бити бранилац оних који су проневерили себе и своје поверење, па да их браниш од оног ко од њих потражује своје право.
(106) И тражи опрост од Бога, јер Бог пуно прашта ономе ко се каје, и милостив је према њему.
(107) Немојте се расправљати о издајницима, који дају све од себе да сакрију своју издају, јер Бог не воли издајнике и лажљивце.
(108) Крију се од људи када ураде какав грех, из страха и стида од људи, а не крију се од Бога премда Он зна све оно што кријући договарају, а чиме Он није задовољан, попут одбране грешника и оптуживање недужног за тај грех. Бог зна оно што раде тајно и јавно, и обрачунаће их за њихова дела.
(109) Ето, ви које занимају ови починиоци злочина, расправљате се бранећи их на овом свету, како би доказали њихову невиност и сачували их од казне, али ко ће се са Аллахом расправљати на Судњем дану бранећи их, кад Аллах зна њихово стварно стање? Ко ће бити њихов адвокат у том Дану? Без сумње нико.
(110) Ко буде урадио грех, чинећи тако неправду самом себи, а затим затражи опрост од Бога, признајући свој грех и напуштајући га, видеће да ће му Бог опростити и милостив према њему бити.
(111) Ко учини грех, велики или мали, биће кажњен само он, а Аллах зна оно што Његови робови раде, и мудар је у Свом уређивању и прописивању.
(112) Ко ненамерно погреши или намерно згреши, а затим за то оптужи оног ко је чист од тога, упао је у тешку лаж и јасни грех.
(113) О Посланиче, да није Божје благодати према теби, па те је сачувао, скупина ових издајника била би чврста у одлуци да те наведе да пресудиш неправедно! Они, у стварности, заводе сами себе, јер њихов покушај одвођења других у заблуду донеће негативне последице по њих саме. Бог ти је објавио Кур'ан и суннет (пракса посланика Мухаммеда, мир над њим) и поучио те је ономе што ниси знао од упуте и светлости, и Божја благодат према теби је велика јер ти је дао веровесништво и заштитио те од грешке у достављању Објаве.
(114) У многим скривеним разговорима нема користи осим уколико се у њима подстиче на милостињу или било које добро које је прописано вером и на које је указао разум, или на поправљање односа између оних који се споре. Ко тако поступи да би Аллах њиме био задовољан, даћемо му велику награду.
(115) Ко пркоси Посланику и супротставља му се, након што му је истина постала јасна, и иде путем који није пут верника, оставићемо га на ономе што је за себе изабрао, и нећемо га упутити ка истини, јер се намерно окреће од истине, и увешћемо га у Пакао у којем ће горети, а грозно ли је то место повратка.
(116) Доиста Бог неће опростити да Му се многобоштво чини, већ ће многобошца вечно у Ватру да баци, док ће грехе испод тога опростити ономе коме Он хоће, из Своје милости и доброте. Ко Богу многобоштво учини, придруживши Му неко лажно божанство, такав је залутао далеко од истине, јер је изједначио Створитеља и створење.
(117) Ови арапски многобошци само обожавају кипове којима су они дали женска имена, попут Лата и Уза, који не могу штетити нити користити. Они, у стварности, само ђавола обожавају у којем нема никаквог добра, јер он им је то наредио, а он је напустио покорност Аллаху.
(118) Зато га је Аллах отерао од Своје милости. Ђаво се заклео свом Господару: "Сигурно ћу одређени део Твојих робова завести са пута истине."
(119) "И одвраћаћу их с Твог пута, даваћу им лажна обећања којима ћу им улепшати њихову заблуду, и наређиваћу им да сечу уши своје стоке како би забранили оно што им је Бог дозволио, и наређиваћу им да мењају Аллахова створења и њихову неискварену природу." А ко ђавола за заштитника узме и покори му се, доиста је изгубио.
(120) Ђаво им даје лажна обећања и лажне наде, а све што им ђаво обећава је, у стварности, само лаж.
(121) Ти следбеници ђаволих стопа и онога што им он дошаптава ће скончати у ватри пакленој, из које неће моћи побећи нити ће уточиште наћи.
(122) А оне који верују у Аллаха и раде добра дела која их приближавају Њему увешћемо у рајске перивоје испод чијих замака реке теку, у којима ће вечно боравити. То је Аллахово обећање, а Његово обећање је истина. Он не крши оно што обећа, и нико не говори истинитије од Њега.
(123) О муслимани, спас и победа не долазе на основу пустих жеља, нити онако како прижељкују они којима је дата Књига, већ на основу дела. Ко буде радио лоша дела, биће кажњен за њих на Судњем дану, и нико му мимо Аллаха неће моћи помоћи нити га спасити.
(124) А онај ко буде радио добра дела, био мушко или женско, а верује у Аллаха истинским веровањем, такав је спојио између веровања и добрих дела, и такви улазе у Рај. Нимало им заслужена награда неће бити умањена, ни колико трунке.
(125) Нико није лепше вере од оног ко се искрено Аллаху предао и вањштином и нутрином, чинећи добра дела и следећи оно што је Аллах прописао, следећи веру Аврамову која је основа вере Мухаммедове, нека је Божји мир и благослов на њега, остављајући многобоштво и неверство, и афирмишући монотеизам и исправно веровање. Аллах је одабрао Свог веровесника Аврама, мир над њим, за пријатеља, за оног којег воли потпуном љубављу.
(126) Само Аллаху припада власт свега што је на небесима и Земљи, а Аллах сва створења обухвата Својим знањем, Својом моћи и уређивањем.
(127) О Посланиче, питају те о обавезама и правима жена, реци: "Аллах ће вам одговорити на ваше питање, и објасниће вам кур'анске речи које вам се о женама сирочадима које су под вашим старатељством, а којима не дајете оно што вам је Аллах учинио обавезним, попут венчаног дара и наследства, и не желите да их ожените, нити им дозвољавате да се удају за неког, из похлепе за њиховим иметком. И Аллах ће вам објаснити обавезе према слабашној деци: који удео у наследству морате да им дате, и то да им неправедно иметак не смете узимати, да према сирочадима праведни морате бити, и да о њима рачуна водите чинећи оно што је најбоље за њих и на овом свету и на Будућем. Какво год добро урадите према сирочадима или према било ком другом - Аллах то зна и за то ће вас наградити.
(128) Ако се жена боји да ће је човек избегавати и удаљити се од ње није им грех да се договоре тако што ће се она одрећи неких својих права попут издржавања и спавања код ње. Боље им је да се договоре него да се разведу. Међутим, људске душе су склоне похлепи и шкртости, па супружници требају да лече болести душе кроз практиковање толеранције и доброчинства. Ако будете добро чинили у сваком аспекту живота и будете се Аллаха бојали чинећи наређено и клонећи се забрањеног, Аллах то савршено зна и за то ће вас засигурно наградити.
(129) О мужеви, не можете у својим осећањима љубави бити потпуно исти према својим женама макар то желели, због тога што су неке ствари ван ваше воље. Али, чувајте се потпуне удаљености од оне коју не волите, па да је оставите саму и у неизвесности, тако нити има мужа који јој испуњава њена права, нити је слободна да се за другог уда. Уколико поправите ваш однос, дајући све од себе да испуните права својих супруга, и притом се бојите Аллаха по питању њих, Аллах ће вам опростити и биће милостив према вама.
(130) А ако су супружници раздвојени разводом или напуштањем, Бог ће обоје опскрбити из Своје огромне ризнице, а Бог је племенит у доброчинству и милости, мудар у свом уређивању и одређивању.
(131) Само Аллаху припада власт над свим што је на небесима и на Земљи и свему оном што је између њих. Ми смо узели завет од Јевреја и хришћана, као и од вас, да ћете чинити оно што вам наређујемо и клонити се онога што вам забрањујемо. Ако порекнете овај завет - па то је на вашу штету, а Аллах је независтан и није у потреби за вашим добрим делима и вашом покорношћу. Њему припада све што је на небесима и на Земљи, и Он је неовисан од свих Својих створења, и хвале достојан због Његових савршених особина и дела.
(132) Само Аллаху припада све што је на небесима и на Земљи, и само Он заслужује да Му се покорава. Аллах је довољан управитељ створењима.
(133) О људи, ако Аллах хоће Он ће вас уништити и створити друге људе који ће Му бити покорни, а Аллах све може.
(134) О људи, ко од вас чини добра дела само ради овосветске награде нека зна да је код Аллаха и овосветска и оносветска награда и нека обоје тражи само од Њега. Аллах чује оно што говорите и види оно што радите, и Он ће вас за све то обрачунати.
(135) О ви који верујете у Аллаха и следите Аллаховог Посланика, будите праведни у свим ситуацијама и истинито сведочанство изнесите о коме год да се ради, макар то изискивало да сведочите против себе јер истина то изискује, или против својих родитеља и ближњих. Нека нечије богатство или сиромаштво не буду поводи вашег сведочења, Аллах је пречи и сиромашном и богатом него ви, и Он боље зна оно што је добро за њих, па немојте следити своје прохтеве у вашим сведочанствима, како не бисте скренули са пута истине. Ако искривите сведочанство или одбијете да сведочите, знајте да Аллах савршено зна оно што радите.
(136) О ви који верујете у Аллаха - будите постојани на вашем веровању у Њега и Његовог посланика Мухаммеда, и у Кур'ан којег је објавио Свом Посланику, и у књиге које су објављене пре Кур'ана, као што су Мојсијева Тора, Исусово Јеванђеље, и друге књиге које су пре њих објављене. Ко буде узневеровао у Аллаха, Његове анђеле, Његове књиге и Судњи дан - такав се у потпуности удаљио од правог пута.
(137) Онима који су се више пута из веровања враћали у неверство а затим су устрајали на неверству до смрти - Аллах неће опростити.
(138) О посланиче, 'обрадуј' лицемере који се показују као верници а крију да су неверници, да их код Аллаха, на Судњем дану, чека болна казна.
(139) Ту казну су заслужили јер су невернике узели за помагаче мимо верника. Чудан је њихов разлог за такав чин! Зар траже снагу и моћ од њих како би се уздигли? Сва снага и моћ припадају Аллаху!
(140) О верници, Аллах вам је у Кур'ану објавио да када се окупите на неком скупу у којем се присутни исмејавају са Аллаховим речима и доказима и испољавају неверство у њих - обавеза вам је да напустите тај скуп све док не почну причати о нечему другом. Уколико будете са њима седели док то раде након што сте то чули - исти сте као они у кршењу Аллахове наредбе, јер сте згрешили према Аллаху седећи тамо где седе они који Му греше испољавајући неверство. Аллах ће сакупити лицемере у паклену ватру на Судњем дану, јер они скривају неверство а показују се као верници.
(141) Они који вребају и очекују шта ће вам се десити, добро или зло, па ако вас Бог помогне па остварите ратни плен, они кажу: "Зар и ми нисмо са вама, сведочили смо исто што и ви?" Како би имали удео у плену, а ако неверници победе лицемери им кажу: "Зар се нисмо о вама бринули и пажњу и помоћ вам пружили, и од верника вас заштитили и против њих вас помогли, док смо њих одвраћали од борбе?" Бог ће међу вама пресудити на Судњем дану, па ће вернике наградити уласком у Рај, а лицемере ће да казни бацањем у најнижи степен Пакла. Бог, због Своје милости, неће дати да неверници апсолутно овладају верницима, већ ће коначна победа припасти верницима.
(142) Лицемери покушавају преварити Бога испољавајући ислам, а кријући своје неверство, али Бог је њих преварио јер је њихове животе учинио заштићеним и поред њиховог неверства, док им је приредио најтежу казну на Будућем свету. Када лицемери устану да обаве молитву, они то лењо и мрзовољно чине, и Бога само мало спомињу, и то онда када угледају вернике.
(143) Ови лицемери су стално збуњени, нити су са верницима у потпуности нити су са неверницима у потпуности, већ се показују да су са верницима, док су у суштини са неверницима. А кога Бог одведе у заблуду, нећеш га моћи на Прави пут упутити.
(144) О ви који верујете у Бога и следите Његовог Посланика, не узимајте оне који у Бога не верују за присне пријатеље мимо верника; зар желите да тиме Богу пружите очигледан доказ да заслужујете казну?
(145) Доиста ће Бог лицемере бацити у најнижи степен Пакла на Судњем дану, и нећеш им моћи наћи помагача нити заштитника.
(146) Осим оних који се Аллаху покају од свог лицемерства и поправе своју нутрину, и придржавају се завета датог Аллаху, чинећи добра дела искрено ради Аллаха; такви ће бити са верницима и на овом свету и на Будућем, а Аллах ће верницима дати обилну награду.
(147) Бог вас неће казнити ако будете верници, Њему захвални, јер Он је Милостиви Доброчинитељ, већ ће вас казнити због греха ваших. Ако поправите своја дела и будете Богу захвални на Његовим благодатима - обилну ће вам награду дати. Бог зна ко верује и сваког ће за његова дела обрачунати.
(148) Аллах не воли да се гласно о лошем говори, већ то презире и за то прети казном, осим ономе коме је неправда учињена; њему је дозвољено да каже оно што је (у основи) ружан говор о оном ко му је неправду учинио, попут тужбе против њега, упућивања молитве против њега, попут вербалног узвраћања истом мером, али је боље да се стрпи него да о злу јавно гласно говори. Аллах чује све што говорите и зна ваше намере, па се чувајте да не изговарате и да не намеравате зло.
(149) Било да јавно учините или кажете добро, или то сакријете, или опростите зло које вам неко учини, па Аллах је Онај Који прашта и Који све може; учините опраштање својом врлином како би и вама Аллах опростио.
(150) Они који не верују у Бога и Његове посланике, и који желе раздвојити између Бога и Његових посланика тако што у Њега верују, а у њих не верују, и говоре: "У неке верујемо а у друге не верујемо", и желе да иду путем између неверства и веровања мислећи да ће их то спасити.
(151) Такви, који тим путем иду, су истински неверници, јер ко не верује у све или неке посланике - такав је неверник у Аллаха и Његове посланике, а Ми смо неверницима приредили понижавајућу казну на Судњем дану, због њиховог охолог одбијања да верују у Аллаха и Његове посланике.
(152) А онима који верују у Аллаха Јединог, не придружујући Му никог, и верују у све Његове посланике, и не праве разлику између њих преферирајући једне над другима, него верују у посланике све скупа, Аллах ће дати велику награду за њихово веровање и њихова добра дела која извиру из тог веровања. Аллах пуно прашта ономе ко се каје и милостив је према њему.
(153) О Посланиче, Јевреји ти траже да им спустиш целу књигу са неба, као што је Мојсију објављена Тора, да би им то био знак твоје истинитости. Не сматрај то што траже крупним, њихови су преци од Мојсија тражили крупнију ствар од тога, када су му тражили да им покаже Аллаха, да Га виде директно, па су усмрћени као казна за то што су тражили. Након тога их је Аллах оживео, па су обожавали теле мимо Аллаха, и то након што су им јасни докази дошли, докази Аллахове једноће, докази да само Аллах све ствара, све поседује и свиме управља, докази да само Аллах заслужује да буде обожаван. Затим смо им прешли преко тога, и Мојсију смо дали јасни доказ против његовог народа.
(154) Ми смо изнад њих брдо подигли, да би чврст завет од њих узели, плашећи их, како би по њему радили. Рекли смо им тада: "Уђите у свету кућу у Јерусалиму погнутих глава." Али су ушли идући уназад и исмејавајући се. И рекли смо им: "Немојте чинити преступ ловећи суботом." Али су они учинили тај преступ. Узели смо од њих чврст завет, али су га они прекршили.
(155) Затим смо их отерали од Наше милости, због кршења чврстог завета који су дали, и због неверства у Божје речи и доказе, и због смелости да убијају веровеснике, и због тога што говоре Мухаммеду, мир над њим: "Наша су срца закључана, па не схватају оно што говориш." Није тако, већ им је Бог запечатио срца, па до њих не допире добро, и они не верују, осим незнатним веровањем од којег користи немају.
(156) И од милости смо их удаљили због њиховог неверства, и због њиховог лажног оптуживања девице Марије, мир над њом, да је блуд починила.
(157) И проклели смо их због њихових лажи: "Ми смо убили Месију Исуса сина Маријиног, Аллаховог посланика." А нису га убили како тврде, нити су га разапели, већ су убили другог човека којег је Аллах учинио сличним Исусу, и разапели су га, па су мислили да су убили Исуса, мир над њим. Они Јевреји који тврде да су убили Исуса, и они следбеници Исуса који су га издали и предали тим Јеврејима, збуњени су по питању њега, и о њему немају знања, већ следе нагађања и мишљења. Та мишљења не могу заменити истину, и они сигурно нису убили ни разапели Исуса.
(158) Већ га је Аллах спасио њихове сплетке и уздигао га је и телом и душом ка Себи. Аллах је силан у Својој власти, нико Га не може надвладати и мудар је у Свом одређивању судбине и прописивању закона.
(159) Сваки Јевреј и хришћанин ће поверовати у Исуса, мир над њим, након што се он спусти пред Судњи дан, а пре него што умре. На Судњем дану ће Исус, мир над њим, бити сведок против њихових дела, и указаће на оно што је у складу са Аллаховим законом и на оно што није.
(160) Због неправде коју Јевреји чине забранили смо им многа лепа јела која су им била дозвољена и због њиховог бежања од правог пута, и одвраћања других од слеђења правог пута, да им је неправедност чак постала стална особина. Забранили смо им све животиње које имају копита или канџе, а од говеда и брава њихов лој, осим оног с леђа.
(161) И због њиховог пословања каматом, након што им је Аллах забранио камату, и због њиховог бесправног узимања туђег иметка, а неверницима смо приредили болну патњу.
(162) Онима који су постојани у знању и који верују у Кур'ан којег ти је Бог објавио, о Посланиче, и који верују у књиге које су објављене посланицима пре тебе, попут Торе и Јеванђеља, и који обављају молитву и дају обавезну милостињу, и који верују у Аллаха Који једини заслужује да буде обожаван, и верују у Судњи дан - Аллах ће дати велику награду.
(163) О Посланиче, теби смо спустили Објаву, као и веровесницима пре тебе! Ти ниси први посланик! Објавили смо Ноеу и веровесницима након њега: Авраму, његовим синовима Ишмаилу и Исаку, затим Исаковом сину Јакову, Јаковљевим потомцима (то су веровесници који су били у дванаест јеврејских племена која су настала од дванаест Јаковљевих синова), и Давиду смо Зебур (Давидови псалми) дали.
(164) И послали смо посланике о којима смо ти говорили у Кур'ану, али и посланике о којима ти нисмо говорили, из одређене мудрости. И Аллах је стварно и непосредно разговарао са Мојсијем онако како то Аллаху доликује, и тиме му почаст указао и учинио га послаником.
(165) Ми смо их послали да радосне вести о Аллаховој племенитој награди доносе ономе ко у Њега верује, а да оне који не верују упозоре на болну казну. Послали смо их да се људи не би могли оправдавати код Бога како им нису послати посланици, и како нису знали за истину, а Аллах је Силни у Својој власти, Мудри у Свом одређивању, прописивању и пресуђивању.
(166) Ако Јевреји не верују у тебе - па Аллах сведочи истинитост Кур'ана којег ти објављује, о Посланиче. Он је у Кур'ану објавио део Свог знања са којим је желео упознати Његове робове, који указује на оно што Он воли и што мрзи и презире. Уз то и анђели сведоче истинитост Објаве са којом си дошао, а Аллах је довољан сведок, након Његовог сведочења нема потребе за другим сведочењем.
(167) Они који не верују у твоје веровесништво, и људе одвраћају од Ислама, веома су далеко од истине.
(168) Онима који не верују у Бога и Његове посланике и који чине неправду према себи устрајавајући на неверству, Узвишени Бог неће опростити, нити ће их на прави пут који би их сачувао Његове казне упутити.
(169) Напротив, упутиће их у Пакао, у којем ће вечно боравити, а то је Богу лако, јер Њему ништа тешко није.
(170) О људи, дошао вам је Посланик Мухаммед, нека је Божји мир и благослов на њега, са упутом и истинитом вером од Узвишеног Бога, па верујте у то - боље вам је и на овом свету и на Будућем. А ако не будете веровали у Аллаха, па Аллах је независтан од вас и ништа не може да Му наштети ваше неверство. Њему припада власт над свим што је на небесима и на Земљи и између њих, и Он зна ко заслужује упуту па му олакша корачање правим путем, и ко не заслужује упуту па га учини слепим спрам ње. Он је мудар у ономе што каже и уради, и у ономе што пропише и одреди.
(171) О Посланиче, реци хришћанима којима је дато Јеванђеље: "Немојте прелазити границу коју је поставила ваша вера, немојте о Исусу говорити осим истину; он је Аллахов посланик којег је Аллах послао са истином. Створио га је речју Својом: 'Буди', коју је послао преко анђела Гаврила, мир над њим, Марији, и Исус, мир над њим, постаде. То је створена душа коју је Аллах послао да је анђео Гаврило удахне у њега, по Аллаховој наредби, па верујте у Аллаха и све Његове посланике и не правите међу њима разлику. И немојте говорити: 'Три су бога.' Престаните са тим лажним тврдњама, боље вам је и на овом свету и на Будућем. Само је Аллах Једини Бог, узвишен изнад тога да има судруга или дете. Он је апсолутно независтан, Њему припада власт небеса и Земље и свега што је на њима, и небесима и Земљи је довољан Он да их одржава и њима управља.
(172) Исус син Маријин неће се устегнути нити се устручити да призна да је Божја слуга, као што се то такође неће устегнути ни анђели које је Бог учинио Њему блиским и на високим степенима, па како то да онда хришћани узму Исуса за Бога? И како то да арапски вишебошци узму анђеле за своја божанства? Ко се супротстави да Бога обожава из охолости - па Бог ће све окупити на Судњем дану и сваком ће дати оно што је заслужио.
(173) Па они који су веровали у Аллаха и Његове посланике, и који су чинили добра дела искрено у име Аллаха, у складу са Његовим законом, Он ће им дати заслужену награду без умањивања, и још ће им је увећати из Своје милости и доброте. А оне који су се сустезали да Га обожавају и да Му се покоравају из охолости своје, Он ће казнити болном казном, и нико им мимо Њега неће моћи помоћи.
(174) О људи, од вашег Господара вам је дошао јасан доказ који сумње отклања и након којег нико нема изговора! Тај доказ је Мухаммед, нека је Божји мир и благослов на њега. И објавили смо вам јасно светло - Кур'ан!
(175) Онима који верују у Аллаха и држе се Кур'ана којег је Он објавио Свом Веровеснику, Аллах ће се смиловати и у Рај увести, тиме што ће награду да им увећа и степене да им уздигне, а пре тога ће да их упути да правим путем крену који води ка еденским вртовима у Рају.
(176) О Посланиче, питају те о наследству оног ко није оставио родитеља ни потомака, реци им: "Аллах ће вам објаснити пропис таквих: ако умре човек који нема родитеља ни детета, а има сестру по оцу и мајци, или сестру по оцу а не и по мајци, њој фиксно припада пола наследства, а ако има само брата по оцу и мајци, или само по оцу, он наслеђује сав иметак, уколико нема никог другог ко има свој фиксни удео. Уколико поред брата има и неко са фиксним уделом, брат ће наследити оно што остане након тог фиксног дела. Ако има две или више сестара (по оцу и мајци, или само по оцу), припада им две трећине наследства које ће једнако поделити, као фиксни удео, а ако буду браћа и сестре заједно (по оцу и мајци или само по оцу), онда ће иметак поделити сходно правилу: 'Мушком као двема женскима.' Аллах вам објашњава ове и друге прописе наследства како не бисте погрешили, а Аллах све зна, ништа му скривено није."