(1) Бог Узвишени куне се Светим градом, часном Меком.
(2) Теби је, о Посланиче, допуштено све у овом граду, да погубиш онога ко заслужује погубљење и да заробиш онога ко то заслужује.
(3) И Бог се куне оцем човечанства и куне се његовим потомцима.
(4) Ми смо створили човека да се напорно труди и пролази кроз потешкоће које га прате у животу на Земљи.
(5) Зар мисли човек, када чини грехе, да му нико ништа не може и да га неће казнити, па макар то био и Господар његов који га је створио?
(6) Он говори: Потрошио сам удељујући много иметка.
(7) Зар овај који се хвалише трошењем иметка, мисли да га Бог не види и да пред Њим неће полагати рачун како је стекао иметак и где га је потрошио?
(8) Зар му нисмо подарили два ока којима гледа?
(9) И зар му нисмо дали језик и две усне помоћу којих говори?
(10) И зар му нисмо појаснили који је то пут добра, а који пут зла?
(11) Од њега се тражи да савлада и пређе препреке које га одвајају од Раја.
(12) А шта ти мислиш, о Посланиче: које су то препреке које се морају прећи да би се ушло у Рај?
(13) То значи да се роб, био мушко или женско, ослободи.
(14) Или да се, када влада глад и када је мањак хране, нахрани
(15) сироче, тј. дете које је остало без оца, а које је део родбине.
(16) или сиромаха који не поседује ништа.
(17) А поред тога да је од оних који у Бога верују, који једни другима стрпљење препоручују, како у покорности тако и у остављању греха и у искушењима, и једни другима препоручују да буду милостиви према Божјим створењима.
(18) Они који буду имали ове особине, биће срећници.
(19) Они који буду порицали истинитост Наших речи и доказа које објављујемо Посланику Мухаммеду, биће несрећни.
(20) Изнад њих ће, на Судњем дану, ватра затворена бити, и у њој ће се кажњавати.