(1) Бог се куне Сунцем и куне се временом када се оно подиже и почиње да сија.
(2) И куне се Месецом када прати Сунце, након што зађе.
(3) И куне се даном када се његова светлост појави на Земљи.
(4) И куне се ноћи када прекрије Земљу својом тамом, тако да се појави мрак.
(5) И куне се небом и оним ко га је саздао на савршен начин.
(6) И куне се Земљом и оним ко ју је распростро, како би људи на њој могли боравити.
(7) И куне се душом и тиме што ју је Бог створио исправном.
(8) Па је надахнуо, да без изучавања, зна шта је зло, како би га се клонила, а шта добро, како би га чинила.
(9) Постигао је жељени успех онај ко душу очисти и украси лепим особинама, и очисти је од свега што не ваља.
(10) Пропаст чека онога ко душу испрља гресима.
(11) Народ Семудов порицао је свога веровесника Салаха, прелазећи границу у чињењу греха.
(12) Када је најнесрећнији међу њима устао, након што га је народ његов изабрао.
(13) Па им је Божји посланик, Салах, мир над њим, казао: Оставите Божју камилу нека пије када је њен дан пијења и не чините јој зло.
(14) Они су преварили свога посланика у погледу камиле, па ју је међу њима најнесрећнији убио, и били су задовољни његовим поступком, па су тако постали саучесници у греху. После је Бог на њих спустио казну и страшним их гласом, због њихових греха, уништио.
(15) Бог их је казнио, при томе не страхујући од последица те казне.