(1) Бог Узвишени куне се зором.
(2) И куне се са првих десет ноћи месеца зул-хиџета.
(3) И кунем се парним и непарним од сваке ствари.
(4) И куне се ноћи када дође, траје и нестане. А разлог заклетве овим заклетвама јесте да се потврди чињеница полагања рачуна за дела.
(5) Зар ова заклетва која је споменута није заклетва која ће разумом обдареног уверити?
(6) Зар не знаш, о Посланиче, шта је Господар твој са Адом, Еберовим народом, урадио, када су они негирали Његовог Посланика?
(7) Ирем је племе Ада које се приписује своме деду Ирему, који су били високи и веома имућни.
(8) којима Бог није створио сличне нигде на земљи.
(9) Зар ниси чуо шта је твој Господар урадио и са Семудом, Салаховим народом, који су клесали камење у брдима и од њих себи правили куће у Хиџру.
(10) Зар ниси чуо шта је твој Господар урадио и са фараоном који је имао војску која је кажњавала људе?
(11) Сви они су прелазили меру у охолости и нереду, свако у свом месту.
(12) И на земљи су неред чинили, ширећи неверовање и грехе.
(13) Па је Бог дао да их велика патња задеси и са земље их је уклонио.
(14) Заиста твој Господар, о Посланиче, прати људска дела, како би доброчинитеље Рајем наградио, а грешнике Ватром казнио.
(15) Када Бог подари човеку благодати у виду иметка, деце и положаја, природа његова га подстиче да мисли како је то почаст од Бога њему, па говори: Мој Господар ме је почастио јер сам то заслужио.
(16) Међутим, када га искуша и опскрбу му ускрати, он помисли да га је његов Господар понизио, па говори: Господар мој ме понизио.
(17) А није тако као што човек мисли, јер благодати нису доказ Божјег задовољства њиме, нити су искушења доказ да га Бог понижава. Него, истина је да ви не водите бригу о сирочету, дајући му део онога чиме вас је Бог опскрбио.
(18) Ви један другог не подстичете да се сиромах, који нема довољно хране, нахрани
(19) И узимате права слабих, жена, сирочади и похлепно га користите, не гледајући да ли је то дозвољено.
(20) Веома много волите иметак, па шкртарите и не делите га, због похлепе, на Божјем путу.
(21) Не треба тако да посупате, него се сетите дана када ће се земља жестоко покренути и уздрмати.
(22) И када дође твој Господар, о Посланиче, како би пресудио међу Својим створењима, и када дођу анђели поређани у редове.
(23) Тога дана биће доведен Пакао са седамдесет хиљада узди, на сваком уздету биће самдесет хиљада анђела који ће га вући. Тога дана човек ће се сетити шта је пропустио у погледу обавеза према Богу, а присећање му тада неће бити од користи, јер то је дан обрачуна, а не дан чињења дела.
(24) Жестоко се кајући, казаће: Камо среће да сам радио добра дела и да сам се припремао за овај стварни живот.
(25) Тога дана, ничија казна неће бити као Божја, јер је Његова казна тежа и вечна.
(26) И невернике нико у окове неће везати, као што ће то Он учинити.
(27) Човеку вернику, када буде умирао, а и на Будућем свету, биће речено; О ти душо која си била мирна у своме веровању и која си добра дела радила.
(28) Врати се своме Господару задовољна оним што те као награда код Њега чека, а и Он је тобом задовољан јер си веровала и чинила добра дела.
(29) Уђи и буди међу Мојим добрим верницима.
(30) И с њима се настани у Рају који сам вам припремио.